УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 10. децембар 2014.

Čuvari sećanja


U POLUSNU ili snovima na javi, romanopisac je često poput mesečara,
duboko utonuo u ono što mora da napiše. Dobitnik Nobelove nagrade za
književnost, francuski pisac Patrik Modijano, izneo je ovo poređenje u
tradicionalnoj besedi održanoj u nedelju, u holu Švedske akademije
nauka. Najprestižnije svetsko priznanje biće mu uručeno u sredu, kada i
ostalim ovogodišnjim laureatima.
- Verujem da svet muzike ima jednak odnos intimnosti i
međusobnog dopunjavanja, kao veze između pisca i čitaoca - rekao je
Modijano. - Oduvek sam smatrao da je pisanje nalik muzici, samo mnogo
manje čisto. Zavideo sam muzičarima na uzvišenijoj umetnosti. I
pesnicima, koji su bliži muzičarima, nego što su romanopisci. Kao dete
počeo sam da pišem pesme, pa me je zbog toga sigurno snažno pogodila
opaska koju sam jednom pročitao da su "prozni pisci nastali od loših
pesnika". Za romanopisca je, govoreći jezikom muzike, pitanje veštine da
sve ono što vidi - ljude, pejzaže, ulice - pretvori u partituru sa
istim melodijskim delovima, iz knjige u knjigu. Ali, pisac u tome ne
uspeva da dosegne savršenstvo i žali što nije muzičar, pa ne može da
komponuje Šopenova "Nokturna".
Govoreći o svom shvatanju uloge
pisca, istoriji i sećanjima kao građi od kojih nastaju knjige, Modijano
je pomenuo i za njega posebno značajne pesnike i pisce - Jejtsa,
Mandeljštama, Bodlera, Malarmea, Balzaka, Flobera, Stendala, Dikensa,
Tolstoja, Dostojevskog, Poa... Nobelovac je priznao da uvek dva puta
razmisli pre nego što pročita biografiju nekog od svojih omiljenih
autora, jer se biografi često oslanjaju na sitne detalje, nepouzdana
svedočenja očevidaca, karakterne nedostatke... Jedino intimno
približavanje piscu, po njegovom mišljenju, moguće je čitanjem dela, jer
je on upravo tu u svom najboljem izdanju.

-
Neću vas mučiti svojom ličnom pričom, ali mislim da su neke epizode iz
mog detinjstva posejale seme za nešto što će kasnije izniknuti u mojim
knjigama - objasnio je Modijano. - Često sam bio daleko od svojih
roditelja, odsedao kod njihovih prijatelja o kojima ništa nisam znao,
stalno menjajući kuće i mesta. Ništa me tada nije iznenađivalo, čak su
mi i bizarne situacije delovale savršeno normalno. Tek mnogo kasnije me
je moje detinjstvo pogodilo kao nešto enigmatično i pokušao sam da
otkrijem više o tome ko su bili svi ti ljudi kojima su me roditelji
ostavljali i koja sam sve to mesta promenio, ali nisam uspeo da ih
identifikujem. Moji bezuspešni pokušaji rešavanja ovih misterija
pobudili su želju za pisanjem, kao da su pisanje i imaginacija mogli da
mi pomognu da povežem sve te pokidane veze.

Zadatak pesnika i pisaca, po njegovom mišljenju je, da u životu običnih ljudi,
svakodnevici i banalnostima, pronađe dublja značenja, da razotkrije u
svakom pojedincu misteriju postojanja. Ali i da čuva sećanja:- Imam osećaj da je danas sećanje mnogo manje sigurno u sebe, da je u stalnoj borbi sa amnezijom i zaboravom. Taj lažov, taj masovni zaborav
koji zamračuje sve, čini da možemo samo da prikupimo fragmente
prošlosti, nepovezane tragove, prolazne i gotovo nepojmljive ljudske
sudbine. Ipak, zanimanje pisca je da kada se suoči sa tom velikom
praznom stranicom zaborava ponovo učini vidljivim bar nekoliko iščezlih
reči, poput izgubljenih santi leda koje se pojavljuju na površini okeana
- zaključio je Modijano.

MODILjANI

- MOJ dalji  rođak Amadeo Modiljani je za modele svojih slika birao anonimne ljude,
decu i devojke sa ulice, služavke, seljake, mlade šegrte. Slikao ih je
intenzivnim potezom četkice, koja podseća na veliku tradiciju toskanskog
majstora Botičelija i slikare "kvatroćenta" iz Sijene. On im je davao -
ili bolje reći u njima otkrivao - svu uzvišenost i plemenitost koja je
bila u njima, ispod njihove skromne pojavnosti. Rad pisca mora da ide u
istom pravcu. Njegova imaginacija, daleko od odstupanja od realnosti,
mora da dopre do same suštine i otkrije šta je skriveno iza pojavnosti.
Mogao bih da poverujem da je romanopisac, kada je najbolji, neka vrsta
vidovnjaka ili vizionara. On je i seizmograf koji beleži i jedva
vidljive pokrete.

Modijano: Pisci su čuvari sećanja | Kultura | Novosti.rs

четвртак, 04. децембар 2014.

„Хомољски wеcome coktel“ Звижд; Хомоље



Када нас је домаћин у општини Кучево, Миодраг Винкић, у знак добродошлице недавно позвао на „Хомољски wеcome coktel“, очекивали смо, искрено, да су белосветски трендови стигли и до овог, помало заборављеног дела Србије. Међутим, уместо испред савременог „метал-стакло“ ресторана у селу Каона, наш аутобус се зауставио испред обичне воденице. Додуше, сада се воденице не срећу „на сваком кораку“, ниједна више није обична, а посебно ова. Стара је, кажу, више од 180 година, вазда је млела жито и кукуруз, а воденични камен се и данас окреће. Чак осамнаест ортака је равноправно дели, па је заиста чудно како све то функционише. Као да нисте у земљи Србији.
Наравно, помисао на ice-coffe, espresso или обичну кока-колу смо брзо заборавили, а домаћини су нас понудили оним што су имали и „шта се затекло“ – качамаком и пројом, сиром и кајмаком, сувим месом и ракијом! Сасвим довољно за нешто што бисмо назвали почетком авантуре или, једноставно, путовање у тајанствени свет Хомоља.

Слика са планине Радан, насеље Ђурашковићи, зима 2013. ("Заветине")



Трагична судбина сестрице Јелице

Колико је већини Срба овај крај и данас непознат, можда говори и мала анкета. Наиме, пре поласка на пут смо се, шале ради, пропитали колико заправо знамо куда идемо. Чули смо, наравно, за хомољски сир, знали смо и за одличан мед, за влашке обичаје, песму и игру. И наравно, знали смо да се налази „негде“ на истоку. А то „негде“, заправо, почиње већ на стотинак километара од Београда. Када прођете Пожаревац и кренете ка Кучеву, након свега двадесетак километара стижете до Малог Црнића, прве од четири хомољске општине. Ту је била и прва станица нашег путовања, које је за новинаре престижних београдских редакција недавно организовала Америчка фондација за развој (УСАИД), желећи да покаже шта је до сада овде урађено. Реч је, заправо, о пројектима које помаже Америчка влада у разним областима привреде и друштва источне Србије, али ће путнике, верујемо, више занимати занимљивости и туристички садржаји овога краја. А да се има шта видети, уверили смо се већ на првој паузи.
У близини Малог Црнића је манастир Заова. Црква је сазидана почетком 19. века на темељима храма који је, према предању, уочи Косовског боја подигао кнез Лазар. Посвећена је светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, слави се овде и свети Лазар, али је, кажу, најсвечаније 2. августа, на дан светог Илије. Тада народ из околних села у великом броју долази цркви, а повод је једна несрећна епизода из још трагичније српске историје. Наиме, старије генерације се вероватно сећају народне песме о судбини сестре Јелице, коју је завидна јетрва оптужила за смрт свога детета. Не верујући у сестрину невиност, брат је наредио да је коњи живу растргну. Како то обично бива, за истину се доцкан сазнало, али је успомену на тужни догађај сачувао народ. Легенда каже да су на местима где су пали делови Јеличиног тела подизани манастири, а сам кнез Лазар је, ужаснут оним што је чуо, заповедио да се на њеном гробу подигне и ова црква.
Околина манастира ће привући и оне којима историја није посебно занимљива. У близини је мало, порибљено језеро, које лети посећује велики број викендаша и пецароша. Поред обале је и мали Ловачки дом са неколико соба у којима нема великог комфора, али љубитељима природе, посебно оним са скромнијим могућностима, то неће превише сметати. Где су ловци ту су и ловишта, а по њиховој причи околне шуме обилују разним зверчицама. Треба поменути и два извора лековите воде, али и бројне пешачке стазе на којима ћете, барем на тренутак, заборавити свакодневне проблеме.
       = извор: видети више: Хомоље

понедељак, 01. децембар 2014.

ХАРМОНИКАШ / Мирослав Димитријевић



Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште (Заветине)




    Кад Драгче Випин продаде кућу и купи сину Мији хармонику, ону белу талијанске производње - „гверинку“, село стаде да се крсти као да се задао олујни облак с Јухора.
    Мија оде у бели свет да учи свирање, а Драгче се пресели у колибу на брегу и стаде да проси..
    Седам Светих Сава прођоше, а од Мије ни трага ни гласа. Кад дође осма Благовест, зададе се човек од Винске ћуприје. На Ђукицком гувну отвори хармонику. Прхнуше тонови у небо као чворци из винограда. Мији играју прсти као да пипа врелу плотну, а арија сетна и жалостива, срце да ти спаруши.
    Народ ноге да покрши, само да види небеског свирача. А Мија накривио главу: једним увом слуша хармонику, а другим прислушкује како  анђели реагују. Тако се причињава.
    У колиби не затече оца. Првог дана на Божић положајник га нашао уроженог од зиме. Направи Мија нову кућу поред очевог ћелерчета, ожени се и доби сина.
     И изиђе на глас: Најбољи хармоникаш у целом Средњем Поморављу, море и даље - нема му равна од Ниша до Београда,  ни од Крагујевца до Зајечара.
     Мија држи думен. Сви њега траже, чак и  највећи богаташи у раваничком и беличком округу, а у Темнићком и Расинском срезу заказују свадбе по Мијином календару.
     Кад ти Мија одсвира песму, остане ти у души неки ожиљак, али тог момента не мариш да умреш.
     Највећи Газда Лика Касапин ожени најзад свог шантавог сина Делимира. Свадба се урекну за јануар.
      Зима. Пуца дрво и камен.  На Морави лед дебео две судланице. На бркове и стрехе хватају се ледене луле, које гладна деца сишу као на летњем вашару.
      Мија стаде насред Ликине авлије и развеза. Све што имаде здраве ноге ухвати се у коло. Ђипају момци, упредају се девојке, врцкају снајке... Народ весео, блиста. Просветлио се некако у лицу, као воћке пред зрење. Газда Лика коловођа, до њега снајка, девери, младожења... Стапкаше онај снег, док си рекао – белегија.
     Мијина хармоника бруји као кошница. Лије се онај звучни мед, па ти се лепи за срце. Угреја се бела „гверинка“, потекоше врући звуци, а народ се - презноји од среће.  Добро, није му први, нити последњи пут. Мија свира као у помамилу, а народ игра као да га девет тарлема ухватило.
      Од вреле свирке капнуше прве капи са стрехе. С крова поче да се топи снег. И с околних слемена стаде да се слива вода. Разбљузга се под ногама, направи се водушљак, а коло игра, игра, игра...
      Почеше да се топе и суседна брда: Главица, Матицка пољана, Металиште и Саставци. Диже се водостај до колена. А коло начуљило уши, ужагрело очи и пиљи у Мију. Нико да примети чудо невиђено. Нико да се пусти из кола.
      Мехови хармонике се усијали, распирују ватру, ужарила се мелодија, а народ се попалио, као да му је пред главу. Пословица каже: „Свети Сава воду заковава“, а у Рашевици - пролеће на тај дан.
      Али кад од врелца поче да се топи државна шума: Сојак, Шибовити, Медвеђи, Оштра главица, Мала и Велика Ветриња, народу дође до гуше.
     Вире оне веселе главе из воде, заруменеле се као кајсије, подврискују од милине, и врте се у круг.
     И Мија умало да подави пола села. Растопи се коло, као коцка шећера.
       = извор: из рукописа М. Димитријевића: КРАТКЕ ПРИЧЕ О ДУГОВЕЧНОМ
    
Слике са путовања, новембар 2014, Трговиште, црква изнад Вражјих стена  (Заветине)

недеља, 23. март 2014.

Srbin ne može da bude rob, Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu

 Da li je put da nam deca rade na tuđim njivama? Da li je put da nam
deca završe fakultete i da rade kao magacioneri u holandskim ili
arapskim latifundijama. Da gledamo kako nam oranice koje su nam dedovi
orali sada navodnjavaju Nemci ili Holanđani? Višak prihoda iz nemačke
fabrike sigurno neće ići u Lapovo. Srljamo u neokolonijalni model u kome
ćemo biti moderni robovi.


Foto Novosti

Kao bivši funkcioner, a sada samo član DSS, dramski pisac Siniša Kovačević, smatra da rukovodstvo njegove  stranke snosi najveću krivicu za to što se u Skupštini Srbije više neće
čuti glas naroda „kome je na srcu otadžbinska, a ne evrounijatska
ideja“. 

* Kako je uopšte moguće da je, po istraživanjima, oko 50 odsto građana protiv ulaska u EU, a u parlamentu su samo stranke koje vode Srbiju ka Briselu?- Evroskeptična politika loše se pakovala. Sada je jasno da ju je DSS zastupao na potpuno prevaziđen način, i da je ona bila lišenasvake modernosti. Probijala se u narod sporo i na marketinški dosadan način. Sa druge strane, vlast je imala i nož i pogaču.

* Kad građani izađu i glasaju, teško je tražiti greške u propuštenimprilikama. Narod je rekao svoju reč…
- A zašto se nije našao kišobran, kohezioni faktor,
dobronamerna snaga koja bi sve nacionalne stranke, pojedince,
intelektualce, pokrete, okupila pod jedan krov? Sve što se piše sa
pridevom – srpski, sada bi bilo u parlamentu i imalo bi dvocifren
rezultat. Ta snaga bila bi balast nekritičkoj euforiji prema EU. E, to
je bila uloga DSS. Ali, zbog liderske sujete, ona nije ispunjena.
* Kako će sada da se artikuliše ta nacionalna ideja?
- Bez učešća u parlamentu, teško. Nekada su Srbi protiv
komunističke kominterne pričali na slavama, bifeima, zabranjenim
tribinama. Moraće i sada šapatom, vicem da krenu protiv nove briselske
kominterne. Problem je što nam prođe vreme i život. Ta strast sa kojom
se brani ideja o pripadnosti otadžbini, narodu, jeziku, veri i naciji
polako se kruni, ali kod Srba ne može nestati.
* Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru?
- Mnogo je teže rekonstruisati trošnu kuću koja hoće da se
sruši, nego na livadi napraviti novu. DSS je sada dezorijentisana
stranka, isvađana, raspolućena i u dugovima. Pitanje je može li se
oporaviti ta potonula brodska olupina sa stotinu rupa, kojoj je i
kapetan mahnuo i otišao. Ta stranka nema razloga za strah što se tiče
ideje. Ali, biće potrebna dvostruko veća energija da se brod izvuče na
obalu, popravi i osposobi za plovidbu.
* Vidite li i šansu da dominantna politička snaga popravi stanje u zemlji?
- Ne vidim. Ja joj to želim, ali ne vidim ni politički, ni
ideološki, ni ljudski potencijal u dominantnoj stranci. Samo smisao za
demagogiju i samoreklamerstvo. Ne pamtim da je u Srbiji bila tragičnija
situacija. Trideset hiljada ljudi nam više umre nego što se rodi u toku
godine. To je cela Ruma ili Paraćin. Mora da se upali alarm svakom
pojedincu, a kamoli političarima. Šta će nam stranke ako nas ne bude
bilo? Prazna zemlja nije zemlja. Nema zemlje ako za 300 kilometara ne
sretneš lovca, lovočuvara, orača, šumara ili pecaroša. Pustara nije
otadžbina. Svi ćemo živeti u Beogradu ili „Princ Eugenzburgu“, ako tako
više volite, ako se ovo nastavi. Reforme – da, borba protiv korupcije –
da, industrijalizacija – da, ali to ne vredi ako ne bude ljudi. Kad nas
nema, ničega nema. Pritom je Srbija zemlja bez koncepta, bez vojske,
prezadužena, nezaposlena, poluokupirana, u kaljuzi nemorala i korupcije.
* Povećanje nataliteta neće pomoći siromašnom narodu. Zar nije ekonomija suštinski prioritet?
- Da, ali ni u ekonomiji ne sme da bude koncept da svi jednog
dana radimo u nemačkim fabrikama. Pa to je i Hitleru bila osnovna ideja,
koja se sada sprovodi drugim sredstvima. Da li je put da nam deca rade
na tuđim njivama? Da li je put da nam deca završe fakultete i da rade
kao magacioneri u holandskim ili arapskim latifundijama. Da gledamo kako
nam oranice koje su nam dedovi orali sada navodnjavaju Nemci ili
Holanđani? Višak prihoda iz nemačke fabrike sigurno neće ići u Lapovo.
Srljamo u neokolonijalni model u kome ćemo biti moderni robovi. Srbin ne
može da bude rob. Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu. Čak i kad je
taj kavez zlatan. Bojim se da se sada radujemo jarmu.
* Može li Srbija uopšte da bude neutralna u današnjem svetu koji se vraća „u rovove“ i koji zahteva jasno opredeljivanje?
- Od političke neutralnosti koju je zastupao DSS, bolji je
termin – samostalnost. Neutralnost znači nezainteresovan, inertan, po
strani. A samostalna država odlučuje da li će, na primer, da u Ukrajini
podrži „Desni sektor“ koji ubija svoj narod ili legitimnog predsednika,
kakav god da je bio. Samostalna država odlučuje da li će da šalje svoju
decu u Siriju ili Ukrajinu i kako će ekonomski da sarađuje sa EU, Kinom,
Rusijom, Brazilom…


* Konkretno, smatrate li da će Srbija morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju u ukrajinskoj krizi?
- Na koju Ukrajinu mislite? Onu što je kao i Zagreb i Maribor
’41. dočekala nemačke trupe sa cvećemo, hlebom i solju i koja je danas
slično dočekala Nemačku, ili, ako više volite, evrounijsku intervenciju u
Kijevu, spremnu da proizvede i građanski rat, ako je to potrebno, da bi
se i Ukrajinci poput nas zapošljavali u nemačkim i italijanskim
fabrikama, da bi ukrajinske oranice rađale nemačke hlebove. Ili, onu
slavljansku, antifašističku ili prorusku Ukrajinu. Mi smo po toj livadi
već pešačili i ta situacija nam je i te kako poznata.

* Kad su Zapad i Istok u predvorju novih globalnih sukoba, hoće li nam dopustiti da gledamo svoja posla?
- Sigurno je da nam neće dozvoliti da ostaneno šćućureni ispod
jorgana. Zapad će nas naterati da se opredelimo. Ne možeš da se raduješ
nemačkim investitorima i „mercedesima“, a da u sukobu Merkelove i Putina
ćutiš pod perinom. Brisel neće trpeti taj sistem jorgan planine o kome
je maštao i Nedić u Drugom svetskom ratu. Koliko sutra, neki Kacin ili
Rompej, narediće nam da se izjasnimo i Moskvi uvedemo oštre sankcije.

* Gde je izlaz iz velike srpske drame?

- Nemam razlog da sumnjam u vitalitet našeg naroda. Pretekli
smo i prošli gora vremena. Za sreću je nužno da radiš posao koji voliš,
da provedeš život sa ženom koju voliš, da budeš zdrav i da voliš
otadžbinu ili grad u kojem živiš. Peti i neophodni uslov za sreću je da
čovek bude slobodan. Slobodan!

RAZIŠAO SAM SE SA KOŠTUNICOM, A NE SA DSS

Kovačević prvi put otkriva, za „Novosti“, i zašto se na samom
početku kampanje razišao sa Vojislavom Koštunicom i delom rukovodstva
DSS:
- Odavno je jasno da je stranka u dubokoj krizi i da je loše vođena. Svi su to videli. Celi odbori
izlazili su iz DSS i prelazili najčešće u SNS. Napuštali su nas
pokrajinski poslanici, potpredsednik stranke i republički poslanik… Od
dvanaest lokalnih izbora na devet smo bili ispod cenzusa. Marketinška
prezentacija stranke bila je nikakva.
Od 50 konferencija za novinare, 46 je
posvećeno Kosovu i Ustavnom sudu. Predsednika nije bilo u medijima.
Jedina kilometraža koju je prelazio je na relaciji Beograd – Belanovica.
U Pančevu i Kikindi ne pamte kad je bio, a u Niš se nije udostojio da
dođe ni na 20 godina stranke. Hroničnog predsednika kao, Broza ili Kim
Il Sunga, frtalj veka biraju kao jedinog kandidata, a onda on imenuje
svoj centralni komitet koji naziva potpredsednicima, komada osam.
Farsa je bila i izbor Glavnog odbora u
kome se glasalo tako što se nasumično zaokružuju ljudi koje uopšte ne
znate i koji su poređani po azbučnom redu, tako da uvek bude više onih
iz Alibunara i Aranđelovca nego iz Šapca i Šida…
Stranački Rišelje, siva eminencija koji je formacijski bio šef
kabineta, bukvalno se za sve pitao i odlučivao o svemu – od kadrovskih
rešenja do slogana u kampanji. O predsednikovim ekspozeima na
skupštinama stranke uopšte se nije diskutovalo jer to zabranjuje statut,
kao da su ga pisali Bakarić i Kardelj.
Nekoliko ljudi je to sve pokušavalo da nametne kao temu na
Predsedništvu, ali se to uvek skrajne, jer, zaboga, važnija je izdavačka
delatnost Fonda Slobodan Jovanović od tih trivijalija, kao da je
stranka političko krilo tog fonda.
Kada sam na sve to otvoreno ukazivao, izbačen sam iz svih
organa stranke, a da pre toga nisam ni obavešten o toj odluci. To se u
građanskim kućama ne radi. Lepo se kaže: „Ne računamo više na vas,
nemojte nam doći u svatove“.

APSURDISTAN NAM JE DRUGO IME

Kako to da je Srbija prokazana zbog nacionalizma i
navodne preterane rusofilije, a stranke koje vuku ka istoku ne mogu ni
do cenzusa da dobace? 


- Srbija je zemlja paradoksa, naše drugo ime je Apsurdistan.
Istraživanja pokazuju da 80 odsto građana podržava Rusiju, a glavni
predizborni aduti pobedničkih stranaka su njihovi susreti sa zapadnim
državnicima. Optužuju nas za nacionalizam, a svaka zagrebačka ili
sarajevska estradna zvezda napuni „Arenu“, dok naši muzičari ne mogu ni
Dom sindikata.

(Novosti)



Srbin ne može da bude rob, Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu

четвртак, 06. фебруар 2014.

EDB odbacila 95 posto žalbi Beograđana!

ZA svega pet odsto, od ukupno 10.300 reklamacija na decembarske račune
za struju, "Elektrodistribucija Beograd" priznaje svoju grešku. Prema
njihovim prvim podacima, koji su stigli iz kontrole i analiza žalbi
potrošača, EDB smatra da je opravdano i osnovano - svega 470 i to
isključivo zbog grešaka u očitavanju električne energije. U udruženjima
potrošača tvrde da su ove brojke sigurno netačne i da se radi o
klasičnoj obmani sugrađana. 

z "Elektrodistribucije Beograd" su tokom januara na adrese 800.000
domaćinstava stizali vrtoglavo veliki računi za potrošene kilovate. Iako
je decembar prošao sa temperaturama koje su iznad prosečnog nivoa za to
doba godine, veliki broj Beograđana dobio je dug za obračunatu struju i
za 100 odsto veći nego što su očekivali.

Baš zato, šalteri EDB
bili su krcati tokom prethodnog meseca, jer je 10.300 domaćinstava
podnelo pritužbu na visinu računa. Ipak, u ovom javnom preduzeću u sredu su podvukli crtu i rekapitulirali sve sporne račune za decembar.

-
Utvrđeno je da je svega 470 tužbi na visinu računa i osnovano - kažu u
EDB. - Analizirali smo sve reklamacije i razgovarali sa svim učesnicima u
procesu očitavanja, obrade i dostavljanja računa za električnu eergiju.
Naše kontrole su utvrdile da je do grešaka, u svim slučajevima, došlo
samo zbog propusta kod očitavanja strujomera i potrošenih kilovata.
Znači, nije bilo grešaka na višim nivoima, već se radi o klasičnim
problemima na terenu.

REKORDNA POTROŠNjA U JANUARU
BEOGRAĐANI su tokom januara potrošili rekordnih 33.000 megavat-časova
struje, kažu u "Elektrodistribuciji Beograd". - Ledeni talas, koji je
prestonicu zakačio poslednje dve nedelje, doveo je do najveće potrošnje
električne energije, koja je zabeležena upravo 31. januara - kažu u EDB.
- Najveće opterećenje sistema je bilo u popodnevnim časovima, kada svi
kuvaju, pale sijalice i grejalice - 1.470 megavata. Ipak, nismo imali
nikakvih problema u snadbevanju.
Ovi prvi rezultati problema
koji je pogodio ogroman broj domaćinstava u prestonici naišli su na
apsolutno osporavanje, kako sugrađana koji misle da su oštećeni, tako i
potrošačkih udruženja.

- Ubeđeni smo da su podaci sa kojima su
sad izašli netačni - objašnjava Goran Papović, direktor Nacionalne
organizaicje za zaštitu potrošača Srbije.

- Ministarstvo
energetike je formiralo tim za utvrđivanje odgovornosti za nerealne
račune za energente, a mi smo u njemu. Mada ćemo konačne rezultate
istrage o potrošnji struje imati za nekoliko dana, svi podaci do kojih
smo mi došli ukazuju da, kada je u pitanju rad "Elektrodistribucije
Beograd" - baš ništa nije logično. Ni njihovi obračuni, ni rezultati,
niti upravljačke odluke.






PROBLEMI ZBOG PRODAJE STANA

SUDSKI
izvršitelji zakucali su ovih dana na vrata velikog broja sugrađana,
koji su odavno prodali stanove, ali se nisu odjavili u distribucijama.
Tako su sada dobili basnosnovne tužbe za neplaćene račune za struju, za
nekretnine koje više ne poseduju.

U EDB objašnjavaju da će svi
sa dokumentima iz poreske, kojim se pravda prodaja stanova, moći i bez
prisustva novog kupca stana da se odjave, a dug prebace na pravog
neplatišu.



     __________________ Ovo su stvari za Ginisovu knjigu čuda!!!





EDB odbacila 95 posto žalbi Beograđana! | Beograd | Novosti.rs

субота, 11. јануар 2014.

Sahranjen Milenko Divac

NA groblju pored reke Zebuđe, u prijepoljskom selu Ivanju, sahranjen je Milenko Divac, otac košarkaške legende i predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Uz brata Mihajla, sinove Ivicu i Vladu sa porodicama, Milenka su do večne kuće ispratili rodbina, mnogobrojne komšije, prijatelji, meštani Liske doline i sela pod Jadovnikom, kao i predsednik Vlade Srbije, Ivica Dačić sa saradnicima.
Podsećajući da je kao vredan i pošten radnik veliki deo radnog veka Milenko proveo i u političkom životu opštine Prijepolje i Zlatiborskog okruga, gde je bio sekretar OK Saveza komunista i predsednik OV Saveza sindikata, predsednik opštine Prijepolje Emir Hašinbegović, istakao je da je kao čovek i pregalac ostavio značajan pečat.
- Iako je njegov sin Vlade Divac svetska košarkaška zvezda, Milenko ničim nije odstupao od svoje skromnosti, uvažavanja sugrađana, prijatelja, komšija i poznanika. Nikad ga nije ponela Vladina svetska slava, uvek je bio spreman da sa svakim porazgovara, da pomogne kada je neko u nevolji, uvek dobronameran, dobrodušan. Kao takav ostaje u našim najlepšim uspomenama - rekao je Hašinbegović.
Opraštajući se od druga i rođaka pred više od 1.000 sugrađana, Radojko Sekulić, dugogodišnji Milenkov drug je podsetio da u letopisu Industrijske škole u Kragujevcu stoji da je Milenko sa 12 godina bio jedan od najmlađih polaznika, a radio je kao majstor na prvoj montaži automobila u "Zastavi", a zatim u Livnici FAP.
- Bio je umešan i radan. Milenko je bio prvi predstavnik radničke klase u Prijepolju izabran za sekretara OKSK, ali i polaznik Visoke političke škole u Kumrovcu - rekao je Sekulić. - Uvek je mislio na svoj zavičaj, pa je kao predsednik mesne zajednice Ivanje doprineo asfaltiranju puta, podizanju mostova na Limu i spomenika borcima NOB.
Ističući da je Milenko 51 godinu bio u skladnom braku sa suprugom Radom, koja se u čačanskoj bolnici oporavlja od povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći 7. januara na putu Požega - Čačak, Sekulić je rekao da su na sinove Vladu i Ivicu preneli najbolje osobine, da su ih naučili da žive od svog rada. Porodici Divac upućeni su brojni telegrami saučešća.
SPORTISTI UZ VLADA 

U POGREBNOJ povorci uz Vlada Divca u subotu su bili i njegovi drugovi iz košarkaške reprezentacije - Predrag Danilović, Žarko Paspalj i Dejan Tomašević, kao i trener Duško Ivković. Na sahrani su bili i bivši fudbaleri Savo Milošević, Dragan Ćirić, kao i bivši trener Partizana Ljubiša Tumbaković. ORDEN
RADOJKO Sekulić je naglasio da je Milenko bio pun snage i elana, postojan u svemu, principijelan i odlučan.
- Voleo je Milenko radne i poštene ljude bilo koje vere. Odlikovan je ordenom rada sa zlatnim vencem - rekao je Sekulić.
 


Sahranjen Milenko Divac | Hronika | Novosti.rs

Популарни постови