Da li je put da nam deca rade na tuđim njivama? Da li je put da nam
deca završe fakultete i da rade kao magacioneri u holandskim ili
arapskim latifundijama. Da gledamo kako nam oranice koje su nam dedovi
orali sada navodnjavaju Nemci ili Holanđani? Višak prihoda iz nemačke
fabrike sigurno neće ići u Lapovo. Srljamo u neokolonijalni model u kome
ćemo biti moderni robovi.
Foto Novosti
Kao bivši funkcioner, a sada samo član
DSS, dramski pisac Siniša Kovačević, smatra da rukovodstvo njegove stranke snosi najveću krivicu za to što se u Skupštini Srbije više neće
- A zašto se nije našao kišobran, kohezioni faktor,
dobronamerna snaga koja bi sve nacionalne stranke, pojedince,
intelektualce, pokrete, okupila pod jedan krov? Sve što se piše sa
pridevom – srpski, sada bi bilo u parlamentu i imalo bi dvocifren
rezultat. Ta snaga bila bi balast nekritičkoj euforiji prema EU. E, to
je bila uloga DSS. Ali, zbog liderske sujete, ona nije ispunjena.
* Kako će sada da se artikuliše ta nacionalna ideja?
- Bez učešća u parlamentu, teško. Nekada su Srbi protiv
komunističke kominterne pričali na slavama, bifeima, zabranjenim
tribinama. Moraće i sada šapatom, vicem da krenu protiv nove briselske
kominterne. Problem je što nam prođe vreme i život. Ta strast sa kojom
se brani ideja o pripadnosti otadžbini, narodu, jeziku, veri i naciji
polako se kruni, ali kod Srba ne može nestati.
* Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru?
- Mnogo je teže rekonstruisati trošnu kuću koja hoće da se
sruši, nego na livadi napraviti novu. DSS je sada dezorijentisana
stranka, isvađana, raspolućena i u dugovima. Pitanje je može li se
oporaviti ta potonula brodska olupina sa stotinu rupa, kojoj je i
kapetan mahnuo i otišao. Ta stranka nema razloga za strah što se tiče
ideje. Ali, biće potrebna dvostruko veća energija da se brod izvuče na
obalu, popravi i osposobi za plovidbu.
* Vidite li i šansu da dominantna politička snaga popravi stanje u zemlji?
- Ne vidim. Ja joj to želim, ali ne vidim ni politički, ni
ideološki, ni ljudski potencijal u dominantnoj stranci. Samo smisao za
demagogiju i samoreklamerstvo. Ne pamtim da je u Srbiji bila tragičnija
situacija. Trideset hiljada ljudi nam više umre nego što se rodi u toku
godine. To je cela Ruma ili Paraćin. Mora da se upali alarm svakom
pojedincu, a kamoli političarima. Šta će nam stranke ako nas ne bude
bilo? Prazna zemlja nije zemlja. Nema zemlje ako za 300 kilometara ne
sretneš lovca, lovočuvara, orača, šumara ili pecaroša. Pustara nije
otadžbina. Svi ćemo živeti u Beogradu ili „Princ Eugenzburgu“, ako tako
više volite, ako se ovo nastavi. Reforme – da, borba protiv korupcije –
da, industrijalizacija – da, ali to ne vredi ako ne bude ljudi. Kad nas
nema, ničega nema. Pritom je Srbija zemlja bez koncepta, bez vojske,
prezadužena, nezaposlena, poluokupirana, u kaljuzi nemorala i korupcije.
* Povećanje nataliteta neće pomoći siromašnom narodu. Zar nije ekonomija suštinski prioritet?
- Da, ali ni u ekonomiji ne sme da bude koncept da svi jednog
dana radimo u nemačkim fabrikama. Pa to je i Hitleru bila osnovna ideja,
koja se sada sprovodi drugim sredstvima. Da li je put da nam deca rade
na tuđim njivama? Da li je put da nam deca završe fakultete i da rade
kao magacioneri u holandskim ili arapskim latifundijama. Da gledamo kako
nam oranice koje su nam dedovi orali sada navodnjavaju Nemci ili
Holanđani? Višak prihoda iz nemačke fabrike sigurno neće ići u Lapovo.
Srljamo u neokolonijalni model u kome ćemo biti moderni robovi. Srbin ne
može da bude rob. Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu. Čak i kad je
taj kavez zlatan. Bojim se da se sada radujemo jarmu.
* Može li Srbija uopšte da bude neutralna u današnjem svetu koji se vraća „u rovove“ i koji zahteva jasno opredeljivanje?
- Od političke neutralnosti koju je zastupao DSS, bolji je
termin – samostalnost. Neutralnost znači nezainteresovan, inertan, po
strani. A samostalna država odlučuje da li će, na primer, da u Ukrajini
podrži „Desni sektor“ koji ubija svoj narod ili legitimnog predsednika,
kakav god da je bio. Samostalna država odlučuje da li će da šalje svoju
decu u Siriju ili Ukrajinu i kako će ekonomski da sarađuje sa EU, Kinom,
Rusijom, Brazilom…
* Konkretno, smatrate li da će Srbija morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju u ukrajinskoj krizi?
- Na koju Ukrajinu mislite? Onu što je kao i Zagreb i Maribor
’41. dočekala nemačke trupe sa cvećemo, hlebom i solju i koja je danas
slično dočekala Nemačku, ili, ako više volite, evrounijsku intervenciju u
Kijevu, spremnu da proizvede i građanski rat, ako je to potrebno, da bi
se i Ukrajinci poput nas zapošljavali u nemačkim i italijanskim
fabrikama, da bi ukrajinske oranice rađale nemačke hlebove. Ili, onu
slavljansku, antifašističku ili prorusku Ukrajinu. Mi smo po toj livadi
već pešačili i ta situacija nam je i te kako poznata.
* Kad su Zapad i Istok u predvorju novih globalnih sukoba, hoće li nam dopustiti da gledamo svoja posla?
- Sigurno je da nam neće dozvoliti da ostaneno šćućureni ispod
jorgana. Zapad će nas naterati da se opredelimo. Ne možeš da se raduješ
nemačkim investitorima i „mercedesima“, a da u sukobu Merkelove i Putina
ćutiš pod perinom. Brisel neće trpeti taj sistem jorgan planine o kome
je maštao i Nedić u Drugom svetskom ratu. Koliko sutra, neki Kacin ili
Rompej, narediće nam da se izjasnimo i Moskvi uvedemo oštre sankcije.
* Gde je izlaz iz velike srpske drame?
- Nemam razlog da sumnjam u vitalitet našeg naroda. Pretekli
smo i prošli gora vremena. Za sreću je nužno da radiš posao koji voliš,
da provedeš život sa ženom koju voliš, da budeš zdrav i da voliš
otadžbinu ili grad u kojem živiš. Peti i neophodni uslov za sreću je da
čovek bude slobodan. Slobodan!
Kako to da je Srbija prokazana zbog nacionalizma i
navodne preterane rusofilije, a stranke koje vuku ka istoku ne mogu ni
do cenzusa da dobace?
- Srbija je zemlja paradoksa, naše drugo ime je Apsurdistan.
Istraživanja pokazuju da 80 odsto građana podržava Rusiju, a glavni
predizborni aduti pobedničkih stranaka su njihovi susreti sa zapadnim
državnicima. Optužuju nas za nacionalizam, a svaka zagrebačka ili
sarajevska estradna zvezda napuni „Arenu“, dok naši muzičari ne mogu ni
Dom sindikata.
(Novosti)
Srbin ne može da bude rob, Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu
deca završe fakultete i da rade kao magacioneri u holandskim ili
arapskim latifundijama. Da gledamo kako nam oranice koje su nam dedovi
orali sada navodnjavaju Nemci ili Holanđani? Višak prihoda iz nemačke
fabrike sigurno neće ići u Lapovo. Srljamo u neokolonijalni model u kome
ćemo biti moderni robovi.
Foto Novosti
Kao bivši funkcioner, a sada samo član
DSS, dramski pisac Siniša Kovačević, smatra da rukovodstvo njegove stranke snosi najveću krivicu za to što se u Skupštini Srbije više neće
čuti glas naroda „kome je na srcu otadžbinska, a ne evrounijatska
ideja“.
* Kako je uopšte moguće da je, po istraživanjima, oko 50 odsto građana protiv ulaska u EU, a u parlamentu su samo stranke koje vode Srbiju ka Briselu?- Evroskeptična politika loše se pakovala. Sada je jasno da ju je DSS zastupao na potpuno prevaziđen način, i da je ona bila lišenasvake modernosti. Probijala se u narod sporo i na marketinški dosadan način. Sa druge strane, vlast je imala i nož i pogaču.
* Kad građani izađu i glasaju, teško je tražiti greške u propuštenimprilikama. Narod je rekao svoju reč…- A zašto se nije našao kišobran, kohezioni faktor,
dobronamerna snaga koja bi sve nacionalne stranke, pojedince,
intelektualce, pokrete, okupila pod jedan krov? Sve što se piše sa
pridevom – srpski, sada bi bilo u parlamentu i imalo bi dvocifren
rezultat. Ta snaga bila bi balast nekritičkoj euforiji prema EU. E, to
je bila uloga DSS. Ali, zbog liderske sujete, ona nije ispunjena.
* Kako će sada da se artikuliše ta nacionalna ideja?
- Bez učešća u parlamentu, teško. Nekada su Srbi protiv
komunističke kominterne pričali na slavama, bifeima, zabranjenim
tribinama. Moraće i sada šapatom, vicem da krenu protiv nove briselske
kominterne. Problem je što nam prođe vreme i život. Ta strast sa kojom
se brani ideja o pripadnosti otadžbini, narodu, jeziku, veri i naciji
polako se kruni, ali kod Srba ne može nestati.
* Mogu li evroskeptične stranke, koje su doživele katastrofalan poraz, uopšte da se vrate u igru?
- Mnogo je teže rekonstruisati trošnu kuću koja hoće da se
sruši, nego na livadi napraviti novu. DSS je sada dezorijentisana
stranka, isvađana, raspolućena i u dugovima. Pitanje je može li se
oporaviti ta potonula brodska olupina sa stotinu rupa, kojoj je i
kapetan mahnuo i otišao. Ta stranka nema razloga za strah što se tiče
ideje. Ali, biće potrebna dvostruko veća energija da se brod izvuče na
obalu, popravi i osposobi za plovidbu.
* Vidite li i šansu da dominantna politička snaga popravi stanje u zemlji?
- Ne vidim. Ja joj to želim, ali ne vidim ni politički, ni
ideološki, ni ljudski potencijal u dominantnoj stranci. Samo smisao za
demagogiju i samoreklamerstvo. Ne pamtim da je u Srbiji bila tragičnija
situacija. Trideset hiljada ljudi nam više umre nego što se rodi u toku
godine. To je cela Ruma ili Paraćin. Mora da se upali alarm svakom
pojedincu, a kamoli političarima. Šta će nam stranke ako nas ne bude
bilo? Prazna zemlja nije zemlja. Nema zemlje ako za 300 kilometara ne
sretneš lovca, lovočuvara, orača, šumara ili pecaroša. Pustara nije
otadžbina. Svi ćemo živeti u Beogradu ili „Princ Eugenzburgu“, ako tako
više volite, ako se ovo nastavi. Reforme – da, borba protiv korupcije –
da, industrijalizacija – da, ali to ne vredi ako ne bude ljudi. Kad nas
nema, ničega nema. Pritom je Srbija zemlja bez koncepta, bez vojske,
prezadužena, nezaposlena, poluokupirana, u kaljuzi nemorala i korupcije.
* Povećanje nataliteta neće pomoći siromašnom narodu. Zar nije ekonomija suštinski prioritet?
- Da, ali ni u ekonomiji ne sme da bude koncept da svi jednog
dana radimo u nemačkim fabrikama. Pa to je i Hitleru bila osnovna ideja,
koja se sada sprovodi drugim sredstvima. Da li je put da nam deca rade
na tuđim njivama? Da li je put da nam deca završe fakultete i da rade
kao magacioneri u holandskim ili arapskim latifundijama. Da gledamo kako
nam oranice koje su nam dedovi orali sada navodnjavaju Nemci ili
Holanđani? Višak prihoda iz nemačke fabrike sigurno neće ići u Lapovo.
Srljamo u neokolonijalni model u kome ćemo biti moderni robovi. Srbin ne
može da bude rob. Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu. Čak i kad je
taj kavez zlatan. Bojim se da se sada radujemo jarmu.
* Može li Srbija uopšte da bude neutralna u današnjem svetu koji se vraća „u rovove“ i koji zahteva jasno opredeljivanje?
- Od političke neutralnosti koju je zastupao DSS, bolji je
termin – samostalnost. Neutralnost znači nezainteresovan, inertan, po
strani. A samostalna država odlučuje da li će, na primer, da u Ukrajini
podrži „Desni sektor“ koji ubija svoj narod ili legitimnog predsednika,
kakav god da je bio. Samostalna država odlučuje da li će da šalje svoju
decu u Siriju ili Ukrajinu i kako će ekonomski da sarađuje sa EU, Kinom,
Rusijom, Brazilom…
* Konkretno, smatrate li da će Srbija morati da se izjasni – podržava li EU ili Rusiju u ukrajinskoj krizi?
- Na koju Ukrajinu mislite? Onu što je kao i Zagreb i Maribor
’41. dočekala nemačke trupe sa cvećemo, hlebom i solju i koja je danas
slično dočekala Nemačku, ili, ako više volite, evrounijsku intervenciju u
Kijevu, spremnu da proizvede i građanski rat, ako je to potrebno, da bi
se i Ukrajinci poput nas zapošljavali u nemačkim i italijanskim
fabrikama, da bi ukrajinske oranice rađale nemačke hlebove. Ili, onu
slavljansku, antifašističku ili prorusku Ukrajinu. Mi smo po toj livadi
već pešačili i ta situacija nam je i te kako poznata.
* Kad su Zapad i Istok u predvorju novih globalnih sukoba, hoće li nam dopustiti da gledamo svoja posla?
- Sigurno je da nam neće dozvoliti da ostaneno šćućureni ispod
jorgana. Zapad će nas naterati da se opredelimo. Ne možeš da se raduješ
nemačkim investitorima i „mercedesima“, a da u sukobu Merkelove i Putina
ćutiš pod perinom. Brisel neće trpeti taj sistem jorgan planine o kome
je maštao i Nedić u Drugom svetskom ratu. Koliko sutra, neki Kacin ili
Rompej, narediće nam da se izjasnimo i Moskvi uvedemo oštre sankcije.
* Gde je izlaz iz velike srpske drame?
- Nemam razlog da sumnjam u vitalitet našeg naroda. Pretekli
smo i prošli gora vremena. Za sreću je nužno da radiš posao koji voliš,
da provedeš život sa ženom koju voliš, da budeš zdrav i da voliš
otadžbinu ili grad u kojem živiš. Peti i neophodni uslov za sreću je da
čovek bude slobodan. Slobodan!
RAZIŠAO SAM SE SA KOŠTUNICOM, A NE SA DSS
Kovačević prvi put otkriva, za „Novosti“, i zašto se na samom
početku kampanje razišao sa Vojislavom Koštunicom i delom rukovodstva
DSS:
kabineta, bukvalno se za sve pitao i odlučivao o svemu – od kadrovskih
rešenja do slogana u kampanji. O predsednikovim ekspozeima na
skupštinama stranke uopšte se nije diskutovalo jer to zabranjuje statut,
kao da su ga pisali Bakarić i Kardelj.
Nekoliko ljudi je to sve pokušavalo da nametne kao temu na
Predsedništvu, ali se to uvek skrajne, jer, zaboga, važnija je izdavačka
delatnost Fonda Slobodan Jovanović od tih trivijalija, kao da je
stranka političko krilo tog fonda.
Kada sam na sve to otvoreno ukazivao, izbačen sam iz svih
organa stranke, a da pre toga nisam ni obavešten o toj odluci. To se u
građanskim kućama ne radi. Lepo se kaže: „Ne računamo više na vas,
nemojte nam doći u svatove“.
APSURDISTAN NAM JE DRUGO IMEKovačević prvi put otkriva, za „Novosti“, i zašto se na samom
početku kampanje razišao sa Vojislavom Koštunicom i delom rukovodstva
DSS:
- Odavno je jasno da je stranka u dubokoj krizi i da je loše vođena. Svi su to videli. Celi odbori
izlazili su iz DSS i prelazili najčešće u SNS. Napuštali su nas
pokrajinski poslanici, potpredsednik stranke i republički poslanik… Od
dvanaest lokalnih izbora na devet smo bili ispod cenzusa. Marketinška
prezentacija stranke bila je nikakva.
izlazili su iz DSS i prelazili najčešće u SNS. Napuštali su nas
pokrajinski poslanici, potpredsednik stranke i republički poslanik… Od
dvanaest lokalnih izbora na devet smo bili ispod cenzusa. Marketinška
prezentacija stranke bila je nikakva.
Od 50 konferencija za novinare, 46 je
posvećeno Kosovu i Ustavnom sudu. Predsednika nije bilo u medijima.
Jedina kilometraža koju je prelazio je na relaciji Beograd – Belanovica.
U Pančevu i Kikindi ne pamte kad je bio, a u Niš se nije udostojio da
dođe ni na 20 godina stranke. Hroničnog predsednika kao, Broza ili Kim
Il Sunga, frtalj veka biraju kao jedinog kandidata, a onda on imenuje
svoj centralni komitet koji naziva potpredsednicima, komada osam.
posvećeno Kosovu i Ustavnom sudu. Predsednika nije bilo u medijima.
Jedina kilometraža koju je prelazio je na relaciji Beograd – Belanovica.
U Pančevu i Kikindi ne pamte kad je bio, a u Niš se nije udostojio da
dođe ni na 20 godina stranke. Hroničnog predsednika kao, Broza ili Kim
Il Sunga, frtalj veka biraju kao jedinog kandidata, a onda on imenuje
svoj centralni komitet koji naziva potpredsednicima, komada osam.
Farsa je bila i izbor Glavnog odbora u
kome se glasalo tako što se nasumično zaokružuju ljudi koje uopšte ne
znate i koji su poređani po azbučnom redu, tako da uvek bude više onih
iz Alibunara i Aranđelovca nego iz Šapca i Šida…
Stranački Rišelje, siva eminencija koji je formacijski bio šef kome se glasalo tako što se nasumično zaokružuju ljudi koje uopšte ne
znate i koji su poređani po azbučnom redu, tako da uvek bude više onih
iz Alibunara i Aranđelovca nego iz Šapca i Šida…
kabineta, bukvalno se za sve pitao i odlučivao o svemu – od kadrovskih
rešenja do slogana u kampanji. O predsednikovim ekspozeima na
skupštinama stranke uopšte se nije diskutovalo jer to zabranjuje statut,
kao da su ga pisali Bakarić i Kardelj.
Nekoliko ljudi je to sve pokušavalo da nametne kao temu na
Predsedništvu, ali se to uvek skrajne, jer, zaboga, važnija je izdavačka
delatnost Fonda Slobodan Jovanović od tih trivijalija, kao da je
stranka političko krilo tog fonda.
Kada sam na sve to otvoreno ukazivao, izbačen sam iz svih
organa stranke, a da pre toga nisam ni obavešten o toj odluci. To se u
građanskim kućama ne radi. Lepo se kaže: „Ne računamo više na vas,
nemojte nam doći u svatove“.
Kako to da je Srbija prokazana zbog nacionalizma i
navodne preterane rusofilije, a stranke koje vuku ka istoku ne mogu ni
do cenzusa da dobace?
- Srbija je zemlja paradoksa, naše drugo ime je Apsurdistan.
Istraživanja pokazuju da 80 odsto građana podržava Rusiju, a glavni
predizborni aduti pobedničkih stranaka su njihovi susreti sa zapadnim
državnicima. Optužuju nas za nacionalizam, a svaka zagrebačka ili
sarajevska estradna zvezda napuni „Arenu“, dok naši muzičari ne mogu ni
Dom sindikata.
(Novosti)
Srbin ne može da bude rob, Srbin je slavuj koji ne peva u kavezu
