УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 25. мај 2015.

После "конверзије"

У ВРЕМЕ "перестројке", војна индустрија СССР-а трансформисала се у цивилну, а фабрике које су производиле балистичке ракете почеле су да праве шерпе. Тај процес Михаил Горбачов звао је "конверзија", како носи назив и изложба фотографија руског уметника Илмара, коју после московске, одржане у парку уметности "Музеон", могу да виде и посетиоци београдске "Уличне галерије".  
Овај уметнички пројекат настао је недалеко од Москве, у граду који је током хладног рата био "забрањен". Ту се налазило средиште нукеларне одбране некадашње велесиле. После "конверзије" град је подељен у два дела. Војни је остао иза гвоздене завесе, а цивилни полако - одумире. Управо је чињеница да се у "отворени део" сада може ући, подстакла је Илмара да направи драматични и носталгичну фото-причу о становницима који су прошли "конверзију" сопствених живота.
Иако је рођен 1977. и детињство провео у СССР, за Илмара је ово била прва могућност да се упозна са светом "затвореног града", где је сваки становник повезан са тајнама атомског наоружања. Отац сваког детета из вртића ту је стручњак за израду ракета, муж сваке продавачице - стручњак за израду ракета, сваки одрасли мушкарац је или био, или је стручњак за израду ракета. Људи који су најбоље године својих живота дали свом занату, сада покушавају да се снађу у обичном животу и постају таоци овог затвореног града, наводи уметник.
- Сви тајни војни градови некадашњег СССР су по начину организације живота слични, а оно што је различито су људи и њихове судбине - каже Илмар за "Новости". - Сваки тај живот је јединствен, као брилијант. То су јаки људи, бивши или садашњи војници, снажног карактера, чија се унутрашња драма види на лицу. У граду је приметно да посла нема, да су плате и пензије мале. Постоје само две продавнице, једна - спортске опреме, а друга ташни. Осећа се велика туга. Сви су они одсечени од остатка света, нарочито старији.

Међу сликама чији рам чине историјске промене с краја 20. века које су довеле до распада моћног социјалистичког лагера је портрет жене-лекара, хероја. Цео Други светски рат она је провела на фронту. Муж јој је био врхунски војни лекар. Обећан им је већи стан, па су се преселили у затворени град. Муж је умро, она и даље живи у малом стану, са својим успоменама и ордењем. Свакога дана прима инсулин. Сличних судбина има на стотине.
- И сам центар тог градића личи на руину - прича Илмар. - Пре неколико година изгорела им је робна кућа, али нико и не покушава да је обнови.
С друге стране, у војном делу, где наш саговорник није имао приступ са камером, све функционише као сат. Тамо живе млади, полетни људи:
- Живот се тамо одвија беспрекорно, док је цивилни део пао у рупу неповратности.
Урушавање једног дела овог некада тајног места на мапи, директна је последица глобалних промена, завршетка Хладног рата, сматра овај уметник:
- Када се рат заврши војници немају шта да раде. То важи и за хладни рат. Овај подељени град, као да је слика постсоцијалистичке Русије у малом: људи су добили слободу, али не знају шта са њом да раде.
Свој уметнички рад Илмар је поделио између Москве и Београда. Пре него што је завршио Британску високу школу дизајна, студирао је позоришну режију и документарну кинематографију. Тренутно у Москви, са групом уметника као кустос, али и ауторски као фотограф, припрема уметнички пројекат који ће се звати "Треће место":
- Реч је о акционом пројекту у оквиру кога ћемо истраживати шта је савремном човеку остало између куће и посла. То треће место могао би да буде парк у коме ће из дана у дан пратити шта људи раде, како се понашају - закључује Илмар.
ДОМ У БЕЛОМ БЛАТУ
ЗАВОЛЕО сам Србију, њен народ и природу - каже Илмар који од 2008. сања да живи у нашој земљи због чега је купио кућу у Белом Блату, у околини Зрењанина. - То је мултинационално село у коме Етнографски институт често врши своја истраживања, а недавно су и мене пописали међу свим тим припадницима разних националности, као јединог Руса. Али, нисам први Рус који је ту живео. После Октобарске револуције, ту се настанила једна руска породица. Сазнао сам да је Рус који је ту живео био учесник рата, али и да је вешто правио лутке. Пријатељи у Москви често ме у шали питају како ми је у емиграцји. За мене ово није емиграција, јер тако нешто у ери модерних комуникација не постоји, а и Срби и Руси су ми исти.


Судбине отпале од историје | Култура | Novosti.rs

недеља, 24. мај 2015.

ДВАПУТ ПОДВУЧЕНО / Бела Тукадуз

НАКРИВЉЕНИ РЕД КЛАСИКА. - Власници изд. предузећа Нова школа одлучили су да покрену нову едицију Најбољи друг (Књига је најбољи друг), као поклон-књигу часописа НАЈ, и понудили су ми да будем уредник те едиције. Зашто су понудили баш мени?Можда их је привукао формат часописа који сам у то време издавао?Припреме за покретање едиције
трајале су током лета 2005. године. У септембру исте године уз београдски часопис
НАЈ бр. 31 била је одштампана и прва поклон-књига, књига првог кола.Тако је почело.
Објављена су два кола, тј. девет наслова током школске 2005/6.Текстови, писани као
нека врста предговора или поговора књигама које су публиковане у едицији Најбољи
друг овде се прештампавају, уз извесне напомене, накнадне и неизбежне.
Крајем августа 2006.
Штампано у књ. Мирослав Лукић: КУЛТ НЕМОГУЋЕГ АЛХЕМИЧАРА, Београд, Заветине, 2006-2007,  стр.  107; књ. 21, Сабрана дела МЛ., Вечити чудесни коренови.
НАПОМЕНА: Текстови се овде публикују не оним редоследом како су били објављивани својевремено, из више разлога.
_________________________________________________________________________________
…У УМЕТНОСТИ ЧОВЕК ЋУТИ,
И ПОЧИЊЕ ДА ГОВОРИ СЛИКА…
Ко је, у ствари, Пастернак? Песник без теме, како је писала
Цветајева, упоређујући га са Мајаковским, песник кога кад разумемо,
разумемо га мимо њега, мимо смисла…, кроз интонацију која је
увек тачна и јасна?
Не треба буквално схватити Цветајеву; није Пастернак
претерано херметичан писац. Он је одабирање. Његово је око фино
сито. Пејзаж у његовој поезији и прози није објекат којим се оперише
и манипулише, већ средиште лирског конфликта и лирске динамике.
Понекад је пејсаж прави лирски јунак.
Пастернак се одрекао романтичног манира и тако дошао до
неоромантичне поетике. То је писац који своје лирско “’ја’ потискује
дубоко у корене својих песничких слика и претапа га, разлаже у низ
појединачних елемената природе. Може се рећи да из основа
Пастернакових песничких слика извире један општији, шири пишчев
однос према животу, његов филозофски став, схватање према којем се
суштина егзистенције може наслутити само у динамичкој интегралној
слици света. Ево Пастернаковог схватања уметности:”„И постоји
уметност. Њу не занима човек, него слика човекова. А слика
човекова, како испада – већа је од човека. Она се може заметнути
само у кретању, и при томе не у сваком. Може се заметнути само
у прелазу од муве ка слону. / Шта чини поштен човек кад говори
само истину? Док он говори истину, пролази време, и заједно с
временом живот одлази напред. Његова истина заостаје, она вара.
Треба ли да човек увек и свуда говори тако? / И, ево, у уметности
су му зачепљена уста. У уметности човек ћути, и почиње да
говори слика. И испада ово: једино слика не заостаје за
напредовањем природе…“
Сам песник је написао тридесетих година минулог века
следеће редове: „Свакидашњицу утискујемо у прозу ради поезије.
Прозу увлачимо у поезију ради музике…“ Чвршће границу између
поезије и прозе су наметнуте и вештачке.Код овог песника је тешко
направити неку такву границу. Овакво схватање само је на први поглед
парадоксално. Понеки тумачи код нас мислили су и писали да је песник
Пастернак већи од прозног писца, а сам песник је августа 1934. године
констатовао следеће: „Поезија је проза, проза не у смислу збира
нечијих прозних дела, него сама проза, глас прозе, проза у акцији, а
не проза о којој се приповеда. Поезија, то је језик органског факта
са живим последицама. И, наравно, као све на свету, она може да
буде добра или лоша, зависно од тога хоћемо ли је сачувати
недеформисану или ћемо успети да је покваримо. Али, било како
било, управо оно што је чиста проза у прекопираном, изворном
интезитету, то је, у ствари, поезија…“
Овде је одабрано неколико проза писаних гридесетих година
минулог века1. Оне врве од обиља изванредних песничких слика и могу
бити, верујем и надам се, добар пут младом човеку у приближавању
енигми званој Пастернак2. Добро би било да у вашем накривљеном
реду класика буде и Пастернакова књига Заштитна повеља… за
почетак…
________
Борис Пастернак ДЕТИЊСТВО ЛИВЕРСОВЕ. Изабране прозе
2 Руски нобеловац, Борис Леонидович Пастернак (1890 – 1960),
проживео је живот у атмосфери упућеној на уметност.Отац писца, Леонид, познат је
сликар импресиониста, а мајка, Роза Кауфман, пијанисткиња. Као дечак уз оца
упознаје солидно уметност линија и боја, одушевљава се музиком и по сопственом
признању, највише је на свету волео музику, највише у њој – Скрјабина. Требало је
да музици посвети живот, али то није учинио због недостатка апсолутног
слуха.Путовао је у Марбург да би одслушао курс из филозофије код Хермана Коена
и Николаја Хартмана. Исте, 1912. године обишао је Италију и Швајцарску. Студирао
је филозофију у Марбургу, али се на крају окренуо књижевности. Прву књигу песама
објавио је 1914. године. У изузетној плејади песника, на чијем челу стоје Александар
Блок, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин, Марина Цветајева, Борис Пастернак је
најдуже радио и живео. Његов опсежни стваралачки опус садржи неопходну синтезу
и на централној је линији развоја модерне руске поезије.Светској јавности је, на
жалост, постао познат тек поткрај његовог живота, око скандала који су избили
објављивањем његовог чувеног романа “Доктор Живаго у Италији. Код нас је
превођен тек после добијања Нобелове награде.
Дела. Л и р и к а – Близанац у облацима, 1914; Изнад баријера, 1917; Сестра
моја – живот, 1922; Теме и варијације, 1923; Друго рођење, 1932; У раним возовима, 1943;
Земаљски простор, 1945; Изабрани стихови и поеме, 1945.
П о е м е – Деветстопета, 1926; Поручник Шмит, 1927; Спекторски, 1931.
П р о з а – Приче, 1925; Заштитна повеља, 1931; Доктор Живаго, 1931
(Италија).
П р е в о д и – Грузиски лиричари, 1935; Избор из Петефија, 1948; Фауст Гетеа,
1953; Шекспирове драме: Хамлет, Отело, Магбет, Ромео и Јулија, Антоније и Клеопатра,
Краљ Хенрих ИВ, Краљ Лир
Прави образац прозе коју зовемо пастернаковском – по мишљењу
познаваоца дела овог руског великана – самосвојном и откривалачком, представља
приповетка Детињство Ливерсове…
П.С. – И из ове књиге је, нека волшебна рука, на путу од уредника до штампарије,
исекла следећи прилог: предвиђен да буде одштампан на полеђини корица:
“…Детињство – више него личност једне девојчице, и праведније него да се
слика личност некога ко тек треба да буде личност, овде је посреди једно важно
раздобље живота: пубертет, сазнање о свом телу и издвојености, стицање зрелије
самосвести. Реакције у односу са непосредном околином, новости путовања и
пресељавања у друго место, нови људи. Акценат није на догађајима, фабули, – или у
том погледу нема само једног акцента; преко евентуалних преломних ситуација, уколико
се не прелази овлаш, оно као да се обавијају веловима. Поенту у очекиваном смислу
нећемо наћи. Основна поента јесте не само мењање дана у детињству једне девојчице
из добре куће негде око Урала и њено сазревање, већ много уопштенија и надличнија:
пролази ж и в о т кроз нас, мењамо се и развијамо по законима т е л а и п о н а
ш а њ а. То је тако природно, то болно и слатко струјање које живот изазива у својој
персонификацији, Жењи Ливерсовој. Целина је нешто разливенија него што смо
навикли; просто је издвојен један отсек живота, не зна се шта је иза и испред њега –
и није важно, важно је управо то актуелно парче. И у резултату: оваква целина је,
свеједно, ближа вероватност, комплексније димензионирана. Ми, истина, не знамо
душевни пресек девојчице од четрнаест година, али нас Пастернак натера да његовој
варијанти верујемо…” (Света Лукић: Приближавање Пастернаку – предговор
српском издању Заштитне повеље Б. П., Београд, Нолит, 1958, стр. 22)
И – ником ништа. Та невидљива рука која је елиминисала припремљене прилоге није
нашла начина ни да се извини. Бити даље уредник под таквим околностима није наравно пријатно.
Био сам припремио и предлог наслова за треће коло: (Владан Десница ПРОЉЕЋЕ У
БАДРОВЦУ.Одабране прозе; Александар Лукић МАЕСТРО ПЕР ПЈЕТРО; Иво
Андрић ПРОКЛЕТА АВЛИЈА; Фјодор Михаилович Достојевски БЕЛЕ
НОЋИ.Одабране прозе; Виљем Шекспир ХАМЛЕТ), но издавач је умукао
(почетком лета) и ћути мукло и почетком ове јесени.
Знам: готово је са сарадњом са овим издавачем, можда је то требало учинити још у марту 2006, када су из већ оштампаних примерака Горског вијенца исецали мој поговор!
У Београду, 11. септембра 2006.

Популарни постови