УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 14. децембар 2016.

Обожавам књиге са штампарским грешкама / Ева Рас

Ева Рас: Срби, величајте себе а не Броза! В. СТРУГАР | 13. децембар 2016. 21:15 | Коментара: 13 . Глумица Ева Рас, за "Новости", о новој књизи којом жели да сруши мит о Југославији: Носталгичари и даље величају то бајно доба, које и није било тако ружичасто
НОВА књига Еве Рас, која носи симболичан и поетичан назив "Србијо, љубави моја" је двадесет први наслов у књижевној биографији наше глумице, која ће првог дана нове године напунити 76 година. - Никад нисам правила билансе, нисам човек од успомена - каже Ева Рас, покушавајући да преброји сва своја дела. - Мој цео живот прошао је у неким паузама, па је и од објављивања последње књиге прошло пет година. Иначе, ово је већ треће дело, нека врста документарног романа, настало као одјек времена.
Популарна глумица (коју публика посебно памти по антологијским филмовима Душана Макавејева "Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ" и Александра Петровића "Биће скоро пропаст света") подсећа да је прва књига ове врсте била "Тито без холивудизовања", потом и "Бадерисани Екрем и Ева" - о њених 160 дана проведених у ријалити програму.
- У новом роману (издање "Југарта") покушавам да срушим ружичасти мит о владавини Јосипа Броза. А он не престаје. Напротив, живи и стално се потхрањује - истиче једна од најпознатијих глумица црног таласа. - Ми који смо сведоци његовог времена ућуткани смо. Југоносталгичари величају и даље то бајно доба, у стилу, имали смо домовину од Триглава до Ђевђелије, велике плате и станове, могли да путујемо... А баш и није било тако ружичасто. Понекад ми се чини да смо живели у две различите државе.
ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ- МОЈ издавач "Југарт" нема везе са Југославијом, већ са јужњацима из Србије - наглашава Ева.
- Веома сам им захвална што су ме позвали да објавим нову књигу, јер и међу издавачима има оних који вам "загађују" живот... Једино што нисам дала да се лекторише роман - обожавам књиге са штампарским грешкама. Моји читаоци, углавном млади људи, не воле савршенство. Као, уосталом, ни ја.
Зато је њен циљ, како наглашава, да се тај мит разбије и да Србија почне да велича себе а не Броза:
- Нажалост, Србија ни сада не би била самостална да није било Мила Ђукановића који је расписао референдум, са образложењем да Црна Гора неће да буде патрљак и остатак Југославије. Док се та земља распадала, Србија је упорно покушавала да очува њен континуитет. 
У књизи се обрачунавам и са Титовим присталицама јер и даље владају. Волим овај народ. Стално се за нешто оптужује, а он је увек у чуду зато што га нико није ни питао шта жели. И зато, као мађарска Јеврејка, хоћу да истакнем да су Срби упркос тешким владавинама које су увек ишле против њих, успели да остану ведри, јаки и своји. Уосталом, у честим сусретима са читаоцима у Београду и унутрашњости, увиђам да су људи свесни и где живе и шта их је снашло...
Током богате каријере, Ева је налазила времена и за сликарство. Неки од назива њених слика, такође, говоре о љубави према земљи у којој је провела животни и уметнички век: "Монахиња Јефимија", "Св. Ђорђе на плавом коњу", "Овим шором, хеј, овим шором".

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ
- И даље сликам, али на компјутеру. Без обзира на године, "до ушију" сам у овом времену. Слике објављујем на друштвеним мрежама, људима се свиђају, али не приређујем изложбе. Радим за своје задовољство и задовољство друштвених мрежа - каже Ева Рас.

среда, 31. август 2016.

"Еуридика тражи Орфеја (1974-1976)"

ЕКСКЛУЗИВНОСветланина тајна "Еуридика" & Драган Богутовић | 30. август 2016. 19:09 |
Фасцикла са песмама наше чувене књижевнице чамила у тами храстовог ормара четири деценије. Тугу за првим супругом Мимијем Протићем, Велмар Јанковић излила у стихове из сада откривене збирке
РОМАНЕ и приповетке који су обележили савремену српску књижевност и стекли наклоност армије читалаца, оставила је иза себе Светлана Велмар Јанковић (1933-2014), али и једну тајну коју је, сасвим случајно открио њен супруг Жарко Рошуљ. Реч је о збирци песама "Еуридика тражи Орфеја", исписаној од 1974. до 1976. која ће се тек сада појавити пред књигољупцима. Требало би да је ускоро објави "Лагуна", наравно као некомерцијално издање.
У разговору за "Новости" Жарко Рошуљ, економиста и историчар наше хумористичке штампе 19. века, прича како је маја ове године са Светланиним сином (из првог брака) Ђорђем Протићем који је после 17 година на неколико дана дошао из Њујорка у Београд, обишао стан на Звездари у којем је некада живела књижевница.
- Надали смо се да ћемо баш тамо пронаћи Светланине изгубљене рукописе радио-драма "Тунел" и "Ветар". Уместо тога открили смо фасциклу са Светланиним необјављеним песмама. На фасцикли је исписала плавим фломастером: "Еуридика тражи Орфеја (1974-1976)". Том приликом Ђорђе Протић је рекао: "Да сам јуче умро не бих знао да је такав рукопис уопште постојао" - каже Рошуљ. - Фасцикла са песмама чамила је у тами ормана од тешке храстовине пуних 40 година, да би 1. маја баш на дан православног Ускрса, чудесно васкрсла. Да ли је то била једна од оних необичних игара нестварне стварности које живот понекад игра са нама? Можда одговор на ово питање може дати само Светланина, верујем, радосна душа?
Као и многи писци и Светлана Велмар Јанковић је, подсећа саговорник, прве књижевне кораке начинила у поезији. Песма "Мајка", коју је написала 18. јула 1942, стоји као уводна за, како је сама назвала "Песмарицу мале Светлане". Уз песмарицу, такође у рукопису, остала је и кратка симпатична подршка (прва књижевна критика!) вероватно од породичног пријатеља који се потписао као "чика Саве"

петак, 26. август 2016.

Проксима Кентаури, најближа звезда нашем Сунцу, крије можда и најважнију тајну за човечанство...

„Друга Земља“ пронађена у „комшилуку“ Новости Онлине | 24. август 2016. 18:02 | Коментара: 4. / Чврсти докази о открићу насељиве планете на „само“ 4,25 светлосних година удаљености од Земље требало би да буду данас представљени
Чврсти докази о открићу насељиве планете на „само“ 4,25 светлосних година удаљености од Земље требало би да буду данас представљени на конференцији за новинаре заказаној за 19 часова.
Иронично, Проксима Кентаури, најближа звезда нашем Сунцу, крила је можда и најважнију тајну за човечанство, а сада је Европска организација за астрономска истраживања у јужној хемисфери (ЕСО) изгледа скинула вео тајне.

Након прошлонедељних гласина да је откривен најближи Земљин рођак, ЕСО ће представити проверене податке и снимке на конференцији за новинаре.

До сада најближа потенцијално насељива езгопланета била је „Вулф 1061Ц“ и удаљена је 14 светлосних година, односно 126 билиона километара од Земље.

Користећи технику познату као Метод радијалне брзине, научници су посматрали Проксима Кентаури за знаке померања. Суштински, док планете круже око звезде, оне испољавају мали гравитациони утицај који условљава звезду да се помера у малој орбити.

Њена удаљеност је уједно и најважнија информација, јер то значи да се налази у удаљеним крајевима свемира, него у Алфа Кентаури, најближем соларном систему нашем.

Алфа Кентаури је удаљен 4,4 светлосне године од Сунца и налази се у оквиру сазвежђа Кентауру. Откривено 1915. године, верује се да се састоји од три звезде - Алфа Кентаури А, Алфа Кентаури Б и Проксима Кентаури, малом црвеном патуљку, односно звезди мале масе.

Док се две веће звезде могу видети голим оком на ведром небу, Проксима Кентаури је премала да би се тако посматрала, али можда је, до сада, крила највећу тајну.

(РТС)

четвртак, 28. јул 2016.

Кремна – Долази време ратова… Главна битка биће између Русије и Турске, у реону Цариграда / Јован Тарабић


Кремна – Долази време ратова… Главна битка биће између Русије и Турске, у реону Цариграда. Ни ми Срби нисмо више оно што смо некада били, погазили смо своју веру и обичај. Крушевац ће бити престоница Србије…
Јован Тарабић, потомак чувених пророка Јована и Митра Тарабића, твораца Креманског пророчанства, у својој 90-ој години живота решио је да Србима прикаже шта су стварно видели његови славни преци.
Деда Јован наглашава да оригинални рукопис Креманског пророчанства није никада пронађен и да се налази затворен у једној флаши која је зазидана у кући из турског доба у Ужицу.
„Моји Тарабићи су јасно казали да долази време ратова, да ће ударити брат на брата, пријатељ на пријатеља, да ће бити тешко народу. Питао је Прота Захарије свог кума Митра: Када ће бити народу тешко?“
Биће му најтеже када се десе грађански ратови, јер се неће знати ко ће против кога и са ким ратовати, ко ће коме бити пријатељ а ко непријатељ, па ће доћи време да се каже: Устаните ви мртви да легнемо ми живи!
Није узалуд парола – Само слога Србина спасава, мада је за данашње прилике а нашу срамоту прикладнији слоган – Србин Србина секиром сече, каже старина Тарабић. Јован наставља причу о Креманском пророчанству где је јасно казано да нас очекују еколошке катастрофе у целом свету, економска криза највећих размера, разне епидемије…-
Сви Срби који су отишли из Србије мораће да се једног дана због свеопштег хаоса у свету врате у своју отаџбину да ту пронађу мир и спас. Сведоци смо шта ураган и цунами чине Америци, све је то Божија казна.
Ничија сила није Богу мила. Западном свету се не пише ништа добро јер ничија није горела до зоре, како су заслужили тако ће и проћи.
Бог је милостив, али даје само по заслузи. Ни ми Срби нисмо више оно што смо некада били, наставља Тарабић, погазили смо своју веру и обичаје, док су наши комунисти бранили Србима да буду верници, да верују у Бога, да иду у цркву, славе крсну славу и негују национални идентитет.
Пророчанство да ће сви Срби стати под једну шљиву су измислили наши непријатељи, али су се грдно преварили јер ће Србија опстати упркос свим недаћама. Када почне општи рат Србија неће у томе учествовати, али ће зато сви журити да дођу у нашу земљу како би пронашли мир и сигурност.
Овде мислим на све народе од Европе до Америке. Ми смо богата земља са великим природним богатствима. Нажалост, очајни политичари су све продали странцима.
Што се тиче општег рата, упозорава Јован, главна битка ће се водити између Русије и Турске и то у реону некадашњег Цариграда.
У Креманском пророчанству пише да ће, када почне општи рат, наићи човек са Истока на белом коњу и казати: Стој народе, Бог на небу Цар на земљи.
Тај човек није Тито како су многи комунисти лагали народ, већ се ради о будућем руском цару који ће ослободити све православне и српске земље. Где ће бити српска кућа то ће бити српско.
Крушевац ће бити престоница наше државе а Цариград ће поново припасти православнима. И Косово ће поново бити наше.
Изнад свега вера у бога ће спасти људе, пост, покајање и доброчинство. Онај ко цени себе и поштује он ће ценити и другог, у супротном опстанка нема. Ипак, сигуран сам да иду боља времена за српски народ.
извор: Геополитика, преузето са Васељенска ТВ

среда, 06. јул 2016.

Семе из бакиног ормара - парадајс

Јабучар као бостан / Зорица ГЛИГОРИЈЕВИЋ | 05. јул 2016. 18:13 | У пластенику Живојина Антића из Ћуприје ниједан парадајз на струку није лакши од килограма
НАЈВЕЋИ парадајз у пластенику Живојина Антића (40) из Ћуприје достигао је тежину од 1,64 килограма, а ниједан није лакши од килограма. За седам година, колико узгаја домаћи јабучар, ово је највећи комад, јер је пре њега најтежи измерени комад имао килограм и по. Реч је о сорти старој три деценије, коју је узгајала његова покојна бака Милосава. Успешан пољопривредник хибридног парадајза по струку може да произведе око седам килограма, док Живојин убере најмање 10 килограма. Квадрат Живојиновог пластеника даје 50 килограма, а хибриди највише око 30 килограма парадајза.
- Можда још неко у Србији може да произведе парадајз ове величине, али само по један комад, а сваки мој парадајз је џиновски - оцењује Живојин, који је запослен у ћупријској Кафилерији. - Семе сам нашао у бакином ормару пре петнаестак година. Нисам баш знао од чега је. Парадајз је и те прве године био велики. Ова сорта може да се узгаја и као хибрид, али мислим да је тајна у искључиво органском прехрањивању које му много више погодује. Највеће примерке чувам за семе које сваке године даје овако велике плодове.
Како би био органски производ, Живојин га искључиво прехрањује преко корена и прска само копривом или гавезом, који је богат калцијумом, калијумом, магнезијумом, цинком, бакром, селеном и органским баријумом, који је у природи тешко наћи у органском облику. Парадајз углавном производи за сопствене потребе, а мању количину продаје онима који купују органске производе, али зато продаје расад.
Овај млади пољопривредник пре пет година почео је да производи и најљуће паприке на свету. Семенски материјал је добио од пријатеља из Индије, а потом је преко интернета склопио пријатељства са произвођачима широм света који су му слали семена разних врсти љутих паприка. Годишње произведе тону папричица, такође на органски начин. Највећи је произвођач љутих паприка на Балкану, јер на његовом имању расте 58 разних врста. Под пластеницима има 1.200, а "на отвореном" 1.000 струка.
ЉУТА И ЛЕКОВИТА
ЉУТЕ паприке имају лековито својство, које им даје капсаицин. Према Сковиловој скали, којом се према количини капсаицина мери љутина паприке, домаћа паприка просечно садржи 30.000 сковила, а максимално 80.000 сковила. Живојин производи паприку са 2,5 милиона сковила.
    = извор: Новости
      један од коментара уз ову репортажу: Dule Los Angeles 05. јул 2016. 20:26 
Zivoine,ako imas"gram mozga" batali se kafilerije i posveti se uzgoju -Paradajza. Podigni plastenik na 1 hektar,i uzgajaj na tradicionalan,seoski nacin.Kao i tvoja baba.Batali se velikih komada i rekorda. Sve tradicionalnio i prirodno. Izdrzi prve godine,i ne uzdaj se u-Drzavu.Sam,i svake godine sve vise.Sa organskom robom,bices velikii gazda u Evropi. Zapad,tj.,bogati lopovi, ne pitaju za cenu-Prirodne hrane.Znaju kakvim sljamom oni truju Svet,pa hoce sebe da zastite.Iskoristi sto imas i znas.

уторак, 31. мај 2016.

Божидар Ристић, уметник из Крушевца

 Из корења и грања расту ремек-дела &  Софија БАБОВИЋ | 28. мај 2016. 19:32 | Божидар Ристић, из Крушевца, за две деценије израдио више од 2.000 невероватних скулптура од дрвета. За прву скулптуру, "Тајну вечеру" на дасци, нудили му 7.000 марака



ДА ремек-дела могу да настану и иза решетака, показује судбина Крушевљанина Божидара Ристића (63). Давне 1973. почео је "каријеру" као чувар у Васпитно-поправном дому, а онда, после две деценије, постао светски признати уметник. Дело по дело, од 1993. израдио је више од 2.000 невероватних скулптура од отпадака дрвета!
- Запослио сам се као радник обезбеђења. После неког времена приметио сам каква је чуда од гранчица перорезом правио један штићеник - открива нам Божидар Ристић. - Заинтересовао сам се и сам кренуо да радим. Врло брзо сам се извештио. Иако сликам од 16. године, схватио сам да је дрво заправо моја инспирација.
По одласку у пензију, Ристић је почео да се бави сасвим другим стварима, пре свега трговином и угоститељством. Све док пре 23 године није на једној дасци која је испливала из Јасике израдио "Тајну вечеру". Када су то видели гости из Ужица, за његово прво дело у дрвету понудили су 7.000 марака.
- Нисам хтео да је продам, али сам се од тог тренутка сасвим посветио уметничком раду с корењем, деблима и гранама, и успео да направим и име и тржиште - каже Ристић, који већ годинама држи уметничку галерију.
Крушевачки стваралац иза себе има око 25 самосталних изложби скулптурских дела у галеријама, културним центрима и на отвореном простору у градовима северне Италије, у Швајцарској и Немачкој. Имао је понуда да се пресели и на Маурицијус и тамо ствара.
Данас радим пре свега скулптуре. Кад осетим мирис дрвета или уочим необично грање, у њима видим неку фигуру или представу - прича нам уметник, додајући да ради док је будан, али да и у сну склапа "нацрте" будућих дела. - Материјал налазим у шуми и у води. Све што изађе из реке, блата или тење практично је неуништиво. Моје је само да алаткама пратим природне трагове.
У галерији овог вајара на стотине је слика, али на првом месту су скулптуре и етно-намештај. Ристић највише воли да ради са орахом, дивљом крушком и трешњом.
- Увек постављам себи нове изазове - каже нам Ристић. - Људи углавном траже верске мотиве, иконе, скулптурице балерина од гранчица... Заједно са природом, у гравирању ми помажу и сипци који оштете понеко дрво. Такве рустичне композиције су врло популарне на Западу.
Наш саговорник каже да је крао занат од најбољих. Подучавао га је познати крушевачки вајар Миливоје Мићић (1935-2003). У знак захвалности према свом ментору, Ристић је са групом колега својевремено основао и удружење које је понело Мићићево име.
- Имам четворо деце, а од деветоро унучади, могуће је да ће ме неко наследити, јер већина воли да ми прави друштво и слика у галерији - каже, за "Новости", Божидар Ристић.

ЦЕО БОЈ ПОКЛОНИО ГРАДУ
ПРЕ 16 година, Божидар је, користећи препознатљив материјал од дрвета, реконструисао читав Косовски бој и истоимену скулптуру високу скоро шест метара поклонио граду. Изложена је у холу Дома синдиката. Посебна атракција су његови радови на врло ретком шљивовом дрвореду у цркви Лазарици код Пролом бање. Туристи се редовно фотографишу поред њих.Из корења и грања расту ремек-дела

уторак, 19. јануар 2016.

СЕНЗИБИЛНЕ ПЕСНИЧКЕ СТРУНЕ / МИЋО ЦВИЈЕТИЋ

                         
Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Већ четири деценије Мирослав Тодоровић обликује своју песничку  творевину, промишља загонетне и сложене феномене живота и света, дароване му, радосне, пролазне и болне, тренутке у вечности. Обликује разуђено и препознатљиво песничко дело, истрајно и доследно, уграђујући у њега, неуморно, нове белутке, које је промислило и извајало велико животно и песничко искуство. У његовој поетској орбити су људске ведрине и таме, сванућа и свитања, расуте звезде, али и хладне звезде и судбине, светлости и сванућа, црно у боји и потоње верзије,  тамно и дубоко, небеско и земаљско, свет и светиње, станишта поезије. Као и оно кључно исходиште, песника и човека, када се све сумира, посебно смисао живота и певања: После свега.
По налогу професије, а путничке страсти, видео је и нешто света, па и далеког. Из тога социјалног миљеа су летеће бараке и теренске свеске, теренци и њи’ове душе. Било је и циљаних путовања, у духовно блиске просторе. Посебно путовање за песника представља повратак у родну Трешњевицу, где се живот и свет другачије виде, а одакле се и имагинативно путује. Неретко, и када се нигде не макне са кућног прага.
Досадашњи песнички корпус Мирослав Тодоровић је у истој години приновио са две књиге: Грчка свеска (Прометеј, Нови Сад, 2015) и Божја визура (Центaр за културу, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015). Обадве, свака на свој начин, леп су и драгоцен принос једном респектабилном поетском опусу. Текст који следи, само је кратак запис о песничком путовању до егејских вода, колевке европске цивилизације, митологије и песништва.
Књига Грчка свеска није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко. Боравио је на блиском мору у јунско време, узастопно три пута (2011, 2012, 2013 где је песничко семе клицу заметнуло, изворно песнички обликована Грчка свеска. Њени развијенији стожерни садржаји зачињени лирским фрагментима и минијатурама, сабирана и документарна грађа. О виђеном и доживљеном, сањаном и имагинираном, са којим напоредо настаје и развија се песма, обликује певање. Вођен лепим речима Емила Сиорана, које наводи као мото књиге: «Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора...» Следећи ову поруку, као да је из морског песка и пене, на античким врелима песме и песништва, настајала ова збирка, «између неба и земље»  Такође, био је песник и на трагу Кавафија, његових пловидби грчком антиком, ишчитавања мора и мита. Као и великог Пола Валерија, који је овај свет промишљао са азурног видиковца родног Сета, обликовао своје поетске визије у Медитеранским записима и другим дневничким,  филозофско-лирским белешкама. Можда то чини и сада, у родном граду где почива, у оностраном свету дописује Гробље крај мора.

Смисао путовања у колевку песништва лепо сажима Мирослав Тодоровић у посвети аутору ових редова (у коју је, као и у поетски уводник другог дела књиге,  уградио и неколико његових поетских опсервација о путовању), где га позива «да чује шум таласа да га светлост митског и егејског, из стихова ових обасја, јер путовати се мора, јер путовање као и певање , «увек има виши циљ, космички смер».
Што је нашег песника, пре свега и после свега,  на ово путовање водило; да трага за вишим смислом, сабира своје крхотине живота у поодмаклим годинама, да буде сам и са собом. У суочењу са непролазним, вечним и митским, да песмом говори. А мит је, по неким умственицима, прва и прва повест човечанства.
У невелику дводелну књигу, само са једним предахом, уводи песма «Животна мрежа» (Бојанина прича), узбудљива исповест младе жене са наших страна, водича на једној од прекрасних егејских туристичких дестинација. Уплетене у монотону и испразну мрежу свакодневнице, у којој доконим туристима и незаинтересованој већини показује знаменита митска и историјска места, свакодневно понавља исту причу («Ја сам грамофонска плоча»). Живи у замци лета и у прелепом месту, испод планине на којој су некада боравили Богови. А  кад сезона прође, влада пустош у чаробном месту, пустош и самоћа и у њеној души. Чами са мужем Јоргом, кога је у младости уловила, на начин, вели она, а преноси песник, подобан древној митској причи. Све до новог лета, обесмишљени живот, врти се у круг, када се понавља  прича, врти иста грамофонска плоча.
Један део ове песничке књиге на читалачку трпезу износи и више других примера у којима је опсервиран потрошачки менталитет, испразна задовољства покривају се куповином безвредних сувенира и других дрангулија, који су непримерена  компензација духа и даха антике. Безвредан пртљаг који се носи. У временима кад је уместо античких богова и митова, врхунско божанство Евро. «Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошачке грађе: све се срозало до сопствене пародије,  до самопорицања», закључује у поговору песник Братислав Р. Милановић.
Додуше, међу туристима се увек нађе неко коме је битније шта понесе у себи него у свом материјалном пртљагу. Зато је и Бојана  свесна коме прича и зашто прича; њен лирски монолог има слушаоца, песника, који препознаје виши смисао, па и суштину њене приче. И о томе Мирослав Тодоровић исписује ланац својих песама, целовитих или уланчаних од  фрагментима и лирских минијатура. Прави вредносну  динстинкцију између ефемерног и вечног. Занесен егејском плавети, причињава му се да су богови «преображени у облаке», што му говори песма, која, упоредо, уз доживљено настаје. Иза плавети је скривена тајна постојања, небо и пучину дели линија хоризонта, која је и «линија песме». При свему је песнички субјекат актер збивања, па и када, незнајући где је допао, испод Олимпа загледа «камен прука» и «чудесно беле кругове»:

«Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника».

А Тодоровићеви стихови су, у преплету, и реч и слика. И овде и другде.
У изузетној песми «Срце које цвета», песниковu душу је посебно фасцинирало цвеће које расте у дупљи старог, оронулог и натрулог платана: «Цвеће буја у његовој рани»; «Умирућег платана срце као да цвета», што је песник документовао и фотографијом, уврстио је у књигу. Што су и други туристи учинили: «Путују светом разгледнице». Међутим,  они и песник су паралелни светови. Песниково око види виши од сирове збиље – сведочанство о неуништивости живота и подмлађивања света. Метаморфозу, по вишњем налогу, из једног облика у други. Његова имагинација, већ у датом тренутку, обликује песму, позлату речима:

«О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан».

Песма «Стихови о светим иконама» има два вредносно супротстављена дела. Први је у радионици икона где, чак, Гркиња држи и курс о њиховој изради, али и где се продају иконографски ликови светитеља. Сумњиве израде и порекла, са привлачно ниским ценама. Што је потрошачка хистерија такође материјализовала. У другом делу је виши вредносни смисао, једно путовање са изворним доживљајима и утисцима. Кроз ововремени и митски простор и време:

«Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени».

Егејска плавет и плаветнило неодољиво фасцинирају песника, па их у више стихова апосторира. И богове, који, «преображени у облаке / Носе врхове Олимпа». А у једном препознаје: «У облаку над Олимпом / Завичајни облак». Призива драге пределе, као Црњански, из даљине. Озарен је шумовима и шапатом мора,  гласовима даљине, пејсажом у коме дамара душа. Јутарњом светлошћу мора и таласом што запљускује обалу, који изнова враћа песничку мисао у завичајне просторе:

«Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу».

 Фасциниран је линијом хоризонта: ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања. Којој се Мирослав Тодоровић враћа и у другом, мањем делу књиге, Грчка свеска, 2. Где, у окриљу егејског мора и неба, готово наизменично, понекад и у преплету, снатрећи наоколо и понирући у себе, пребира и сабира свој живот. Наднесен над општељудским, и својим, поразима, самоћама и узалудним  пословима. У песми насловљеној властитим именом, поручује: «Чујем узвик свог живота / Из песме коју још увек сањаш». У елегичним стиховима, док седи на егејској хриди, размишља о пролазности и расутом животу, слуша своје године и ненаписане песме. Призива у сећање оно што је расуто у стиховима и другде. Неке песме исписује у хаику форми, а неки фрагменти су у густој форми максима: Линија хоризонта: «ОКО људско види да се спаја / Оно што се у даљини раздваја». И: «Око пуно пејзажа. / Житна поља / И поглед ка хоризонту / Плаветнило». Мотри: «ОЛИМП се заогрнуо / Облацима Мисао / Бозима».
Док слуша «окамењену тишину», песник је и у своме реалном времену. Њему је јасно: «ПРОШЛО је време митова / Бог мора превози туристе / Обилазе острва». Али, ипак, њега води друго осећање, а и у овај егејски миље, где се оглашава вечно и вечност, га је довело: «Глас Божји / Стих будући». «Осећање да си све и очевидност да си ништа», како гласе речи Пола Валерија, које уписује у уводник  песмотвора «Мисао песме». Песник  мотри и Кавафијев стих. Грчки га песник, митова и мора, «уместо мене записа»: Сјајно плаветнило јутарњег мора. Док , као у пену расути талас, наш песник сабира себе: «Странице земаљске књиге».
И у књизи Мирослава Тодоровића Грчка свеска оглашавају се сензибилне песничке струне. Као да из егејске стварне и митске даљине и дубине допиру са шумовима  морских таласа. Још један пажње вредан песников плод, стиже, после свега.


Популарни постови