УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 19. јануар 2016.

СЕНЗИБИЛНЕ ПЕСНИЧКЕ СТРУНЕ / МИЋО ЦВИЈЕТИЋ

                         
Мирослав Тодоровић: Грчка свеска, Прометеј, Нови Сад, 2015.

Већ четири деценије Мирослав Тодоровић обликује своју песничку  творевину, промишља загонетне и сложене феномене живота и света, дароване му, радосне, пролазне и болне, тренутке у вечности. Обликује разуђено и препознатљиво песничко дело, истрајно и доследно, уграђујући у њега, неуморно, нове белутке, које је промислило и извајало велико животно и песничко искуство. У његовој поетској орбити су људске ведрине и таме, сванућа и свитања, расуте звезде, али и хладне звезде и судбине, светлости и сванућа, црно у боји и потоње верзије,  тамно и дубоко, небеско и земаљско, свет и светиње, станишта поезије. Као и оно кључно исходиште, песника и човека, када се све сумира, посебно смисао живота и певања: После свега.
По налогу професије, а путничке страсти, видео је и нешто света, па и далеког. Из тога социјалног миљеа су летеће бараке и теренске свеске, теренци и њи’ове душе. Било је и циљаних путовања, у духовно блиске просторе. Посебно путовање за песника представља повратак у родну Трешњевицу, где се живот и свет другачије виде, а одакле се и имагинативно путује. Неретко, и када се нигде не макне са кућног прага.
Досадашњи песнички корпус Мирослав Тодоровић је у истој години приновио са две књиге: Грчка свеска (Прометеј, Нови Сад, 2015) и Божја визура (Центaр за културу, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015). Обадве, свака на свој начин, леп су и драгоцен принос једном респектабилном поетском опусу. Текст који следи, само је кратак запис о песничком путовању до егејских вода, колевке европске цивилизације, митологије и песништва.
Књига Грчка свеска није обичан путнички бедекер већ духовно просветљење за песника, пловидба кроз простор и време, стварно, митско и метафизичко. Боравио је на блиском мору у јунско време, узастопно три пута (2011, 2012, 2013 где је песничко семе клицу заметнуло, изворно песнички обликована Грчка свеска. Њени развијенији стожерни садржаји зачињени лирским фрагментима и минијатурама, сабирана и документарна грађа. О виђеном и доживљеном, сањаном и имагинираном, са којим напоредо настаје и развија се песма, обликује певање. Вођен лепим речима Емила Сиорана, које наводи као мото књиге: «Поезија се није родила ни у равничарским ни у планинским градовима, већ на обали мора...» Следећи ову поруку, као да је из морског песка и пене, на античким врелима песме и песништва, настајала ова збирка, «између неба и земље»  Такође, био је песник и на трагу Кавафија, његових пловидби грчком антиком, ишчитавања мора и мита. Као и великог Пола Валерија, који је овај свет промишљао са азурног видиковца родног Сета, обликовао своје поетске визије у Медитеранским записима и другим дневничким,  филозофско-лирским белешкама. Можда то чини и сада, у родном граду где почива, у оностраном свету дописује Гробље крај мора.

Смисао путовања у колевку песништва лепо сажима Мирослав Тодоровић у посвети аутору ових редова (у коју је, као и у поетски уводник другог дела књиге,  уградио и неколико његових поетских опсервација о путовању), где га позива «да чује шум таласа да га светлост митског и егејског, из стихова ових обасја, јер путовати се мора, јер путовање као и певање , «увек има виши циљ, космички смер».
Што је нашег песника, пре свега и после свега,  на ово путовање водило; да трага за вишим смислом, сабира своје крхотине живота у поодмаклим годинама, да буде сам и са собом. У суочењу са непролазним, вечним и митским, да песмом говори. А мит је, по неким умственицима, прва и прва повест човечанства.
У невелику дводелну књигу, само са једним предахом, уводи песма «Животна мрежа» (Бојанина прича), узбудљива исповест младе жене са наших страна, водича на једној од прекрасних егејских туристичких дестинација. Уплетене у монотону и испразну мрежу свакодневнице, у којој доконим туристима и незаинтересованој већини показује знаменита митска и историјска места, свакодневно понавља исту причу («Ја сам грамофонска плоча»). Живи у замци лета и у прелепом месту, испод планине на којој су некада боравили Богови. А  кад сезона прође, влада пустош у чаробном месту, пустош и самоћа и у њеној души. Чами са мужем Јоргом, кога је у младости уловила, на начин, вели она, а преноси песник, подобан древној митској причи. Све до новог лета, обесмишљени живот, врти се у круг, када се понавља  прича, врти иста грамофонска плоча.
Један део ове песничке књиге на читалачку трпезу износи и више других примера у којима је опсервиран потрошачки менталитет, испразна задовољства покривају се куповином безвредних сувенира и других дрангулија, који су непримерена  компензација духа и даха антике. Безвредан пртљаг који се носи. У временима кад је уместо античких богова и митова, врхунско божанство Евро. «Нови митови су саздани од безначајне, свакодневне потрошачке грађе: све се срозало до сопствене пародије,  до самопорицања», закључује у поговору песник Братислав Р. Милановић.
Додуше, међу туристима се увек нађе неко коме је битније шта понесе у себи него у свом материјалном пртљагу. Зато је и Бојана  свесна коме прича и зашто прича; њен лирски монолог има слушаоца, песника, који препознаје виши смисао, па и суштину њене приче. И о томе Мирослав Тодоровић исписује ланац својих песама, целовитих или уланчаних од  фрагментима и лирских минијатура. Прави вредносну  динстинкцију између ефемерног и вечног. Занесен егејском плавети, причињава му се да су богови «преображени у облаке», што му говори песма, која, упоредо, уз доживљено настаје. Иза плавети је скривена тајна постојања, небо и пучину дели линија хоризонта, која је и «линија песме». При свему је песнички субјекат актер збивања, па и када, незнајући где је допао, испод Олимпа загледа «камен прука» и «чудесно беле кругове»:

«Мотрим ту слику уз шумор таласа,
видим стихове за које не требају речи
земаљских песника».

А Тодоровићеви стихови су, у преплету, и реч и слика. И овде и другде.
У изузетној песми «Срце које цвета», песниковu душу је посебно фасцинирало цвеће које расте у дупљи старог, оронулог и натрулог платана: «Цвеће буја у његовој рани»; «Умирућег платана срце као да цвета», што је песник документовао и фотографијом, уврстио је у књигу. Што су и други туристи учинили: «Путују светом разгледнице». Међутим,  они и песник су паралелни светови. Песниково око види виши од сирове збиље – сведочанство о неуништивости живота и подмлађивања света. Метаморфозу, по вишњем налогу, из једног облика у други. Његова имагинација, већ у датом тренутку, обликује песму, позлату речима:

«О томе се песма већма склапа
У њој ће стари платан
С мојим погледом на Олимп
Бити ко у бајци златан».

Песма «Стихови о светим иконама» има два вредносно супротстављена дела. Први је у радионици икона где, чак, Гркиња држи и курс о њиховој изради, али и где се продају иконографски ликови светитеља. Сумњиве израде и порекла, са привлачно ниским ценама. Што је потрошачка хистерија такође материјализовала. У другом делу је виши вредносни смисао, једно путовање са изворним доживљајима и утисцима. Кроз ововремени и митски простор и време:

«Кроз житну Тесалију
Са сликама пшеничних поља маслињацима
И њива на којима се памук већ зелени
Кроз изложбу слика под ведрим небом
С којег нас богови мотре
У светлост преобраћени».

Егејска плавет и плаветнило неодољиво фасцинирају песника, па их у више стихова апосторира. И богове, који, «преображени у облаке / Носе врхове Олимпа». А у једном препознаје: «У облаку над Олимпом / Завичајни облак». Призива драге пределе, као Црњански, из даљине. Озарен је шумовима и шапатом мора,  гласовима даљине, пејсажом у коме дамара душа. Јутарњом светлошћу мора и таласом што запљускује обалу, који изнова враћа песничку мисао у завичајне просторе:

«Све речи су у овом таласу
И онај мој поток у завичају
Исти су род у том сјају
Што се на обали песме расу».

 Фасциниран је линијом хоризонта: ЛИНИЈА хоризонта држи површину мора на коју се небо ослања. Којој се Мирослав Тодоровић враћа и у другом, мањем делу књиге, Грчка свеска, 2. Где, у окриљу егејског мора и неба, готово наизменично, понекад и у преплету, снатрећи наоколо и понирући у себе, пребира и сабира свој живот. Наднесен над општељудским, и својим, поразима, самоћама и узалудним  пословима. У песми насловљеној властитим именом, поручује: «Чујем узвик свог живота / Из песме коју још увек сањаш». У елегичним стиховима, док седи на егејској хриди, размишља о пролазности и расутом животу, слуша своје године и ненаписане песме. Призива у сећање оно што је расуто у стиховима и другде. Неке песме исписује у хаику форми, а неки фрагменти су у густој форми максима: Линија хоризонта: «ОКО људско види да се спаја / Оно што се у даљини раздваја». И: «Око пуно пејзажа. / Житна поља / И поглед ка хоризонту / Плаветнило». Мотри: «ОЛИМП се заогрнуо / Облацима Мисао / Бозима».
Док слуша «окамењену тишину», песник је и у своме реалном времену. Њему је јасно: «ПРОШЛО је време митова / Бог мора превози туристе / Обилазе острва». Али, ипак, њега води друго осећање, а и у овај егејски миље, где се оглашава вечно и вечност, га је довело: «Глас Божји / Стих будући». «Осећање да си све и очевидност да си ништа», како гласе речи Пола Валерија, које уписује у уводник  песмотвора «Мисао песме». Песник  мотри и Кавафијев стих. Грчки га песник, митова и мора, «уместо мене записа»: Сјајно плаветнило јутарњег мора. Док , као у пену расути талас, наш песник сабира себе: «Странице земаљске књиге».
И у књизи Мирослава Тодоровића Грчка свеска оглашавају се сензибилне песничке струне. Као да из егејске стварне и митске даљине и дубине допиру са шумовима  морских таласа. Још један пажње вредан песников плод, стиже, после свега.


Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови